Stanko Krnjić

ĆEVAPI

– Štasino reko, kolko ćeš? Desetka?
– Nisam ništa reko, al daj pet!

Refko se približio pedesetoj iako bi se po njegovu izgledu dalo zaključiti da je prije bliže šezdesetoj. Dok stoji pored plinskog roštilja, stalno vrti glavom naprijed-natrag. Gleda u ćevape na roštilju, onda se okrene prema mušteriji, prozbori koju, baci pogled po stolovima, pa opet na ćevape. Dok je još bio dječak, negdje sa sedam-osam godina, s roditeljima se jednom vozio autobusom u Derventu kod tetke. Cijelim putem vozač je razgovarao s nekom dvojicom na prvim sjedalima vrteći glavom naprijed-natrag. Vještina koju je pokazivao vozeći autobus glave okrenute unatrag bila je zadivljujuća. To je Refku toliko fasciniralo da je sljedećih dana počeo vrtjeti glavom kao vozač autobusa. Tražio je bilo kakav posao koji bi mu uposlio ruke, a onda bi vrtio glavom, pričao s nekim imaginarnim iza svojih leđa, pa se okretao i opet gledao u ruke. Ta čudna navika je najednom postala dio njega i nikad je se poslije nije riješio. Dok vrti glavom žvače čačkalicu u lijevom kutu usana.

– Pet? Da ti neće biti malo?
– Neće. Samo ti stavi!
– To ja u po minute pojedem.
– Mogu i ja ako hoću. Ali danas neću. Nisam nešto baš. Polako ti, bez žurbe.
– Ne bi ja volio da ti malo bude. Tek kad probaš šesti vidiš kolko su dobri.
– Znam ja da su dobri. Ne bi ni došo da ne znam.
– Znaš, je li? Priča se? Šta se priča, a?
– Ne priča se. Možda se i priča, ali nisam čuo.
– Kako onda znaš?
– Bio sam prije ovde. Samo ti nisi bio.

Počinje me živcirati, pomisli Refko, ovaj ko igla mršavi papak što se naslonio na šank kao da je pola grada oslobodio. Počeo filozofirati o ćevapima, te ovako, te onako, a pojma nema. To još i nekako, ali čuj da Refko ovde nije bio!
– Kako, bolan, nisam bio? Svaki svakovetni dan sam ovdje. Pa ovo je moje, ovo sam ja izmislio i otvorio. Sagradio iz temelja.
– Znam. Od lani.
– Šta bolan od lani? Ima pet godina da sam ja ovo otvorio.
– Znam ja da si ti ovo otvorio prije pet godina. Ali ja sam lani bio prvi put.
– Ovdje? Lani si prvi put bio ovdje?
– Ja… lani.
Mršavi se uspravi i desnom rukom potvrđuje ovu svoju tvrdnju. Ruka mu duga, pružila se preko šanka, skoro Refku dira u leđa. Refko lijevim rukavom briše znoj s proćelave glave. Kad god mu netko ovakav dođe u radnju i počne se glupirati, Refko se odmah počne znojiti. Svi misle da je to od vrela roštilja, ali Refko zna od čega je. Još jednom, za svaki slučaj provuče rukav preko glave, odloži metalnu hvataljku na roštilj i potpuno se okrenu prema mršavom.
– Kako mi, bolan, moreš reći da si lani prvi put bio ovdje? Pa cijeli grad je bio ovdje čim sam otvorio, a ti mi kažeš da si tek lani bio ovdje.
Mršavi se povuče malo unatrag i, skoro u stavu mirno, malo tiše odgovori:
– Nisam ja iz grada. I nisam čuo prije.
– Nisi čuo? Svi čim se probude pričaju o meni i o mojim ćevapima, a ti nisi čuo.
– Ne spavam ja s drugima da slušam šta pričaju čim se probude. I šta se odma ljutiš što sam tek lani bio ovdje?
– Kako se, bolan, neću ljutiti? Kako se neću ljutiti? Pa treba ti biti čast što si ovdje i što ti ja stojim s ove strane. Đe si jeo ovake ćevape? Đe, ajde reci?!
– Jeo sam ja i boljih, ali nije važno.
– Đe si, bolan, jeo boljih? Đe? Nema vakih niđe.
Refko živčano uze hvataljku i skoro na rubu živaca, bez ikakva reda, počne miješati ćevape na roštilju.
– De ti stavi petaka da se peku, nećemo vako nikad.
– Nemoj me, bolan, ljutiti, ne miješaj mi se u poso. Vidiš li da pečem?
– Ne miješam se, samo ispeci pa da idem.

– Ispeću, nego šta ću nego ispeć. Ali kako taki momak od sramote more naručiti pet ćevapa? Nisi ti neka šmizla.
– Šta nisam?
– Šmizla.
– Šta ti je šmizla?
– Ne znaš šta je šmizla? Nemoj me zajebavati!
Dohvati čačkalicu iz lijevog kuta usana i baci je na pod. Refko kao da je zaboravio vrtjeti glavom naprijed-natrag, samo gleda u mršavog iskolačenih očiju.
– Ne zajebavam. Je li to neka baja, tako mi zvuči?
– Jebla te baja!
– Oš ti to peć ili nećeš?
– Evo, bolan, evo… šta si nervozan?
– Nisam nervozan, samo sam gladan.
Mršavi je ušao u ćevabdžinicu i sjeo na barsku stolicu za šankom dok je Refko vrtio mokrom krpom po sudoperu. Refko je ostavio krpu i bez riječi otišao u ostavu iza roštilja. Samo je kratko pogledao mršavog i kimnuo mu glavom. Kad se vratio započeo je ovaj neobičan razgovor. Da je znao radije ga ne bi započinjao.
– Gladan? Nisi ti, bolan, gladan kad pet ćevapa naručuješ. Evo, čuješ kako cvrče? Jesi li sad sretan?
– Biću sretan kad pojedem. Šta imaš od priloga?
– Šta ću ti, bolan, dati od priloga uz pet ćevapa? Pa to su dva zalogaja. Šta bi ti prilagao za dva zalogaja? Da uzmeš desetku svaka čast. Bilo bi i ajvara i luka. Ovako ne znam šta bi ti stavio.
– Znači nema priloga uz petaka?
– Ma, ima, ali meni bi bilo sramota pitati.
– Šta bi te bila sramota?
– Pitati priloge.
– Što?
– Pa eto. Sramota je takog momka i pet u pola pitati.
– Neću u pola. U cijelu!
– Pet u cijelu?
– Ja. I malo je stavi da se ugrije na ćevapima! Bude bolja.

E, ovo je stvarno previše, pomisli Refko. Ovakav bezobrazluk još nije u svojoj vlastitoj ćevabdžinici doživio. Potraži novu čačkalicu, stavi je u lijevi kut usana i odlučno reče:
– Nema pet u cijelu lepinju. To ne postoji.
– Kako ne postoji? Samo stavi pet u cijelu i vidićeš da postoji.
– Nema to u cjeniku – odlučan je Refko.
– Pa stavi nek ima!
– Ne mogu.
– Zašto ne moreš?
– Tako je oštampano. Evo pogledaj – Refko skida cjenik sa zida i stavlja ga pred lice mršavom. – Vidiš li ti da iđe piše pet u cijelu?
– Ne vidim.
– Eto, nema, kad ti kažem. Ima deset u cijelu.
– Neću deset, kako ne shvaćaš jadan ne bio?
– A bi cijelu?
– E, bi!
– Ne more. Oš ti u pola ili nećeš?
– Imaš li ajvara?
– Ima.
– Ljutog?
– Jok! Samo blagi.
– Kako nemaš ljutog? Pa to svi imaju.
– Koji svi? Koji svi, bolan? Đe su ti svi – sad već povišenim tonom Refko upita. – Ovo je jedina prava ćevabdžinica u pedeset kilometara uokolo. Šta filozofiraš?
– Cako ima ljuti ajvar.
– Cako ima ljuti ajvar? Cako ima? Je li ti to mene zajebavaš?
– Ne zajebavam. Što bi te zajebavo?
– Cako je nikakav ćevabdžija, a ti meni govoriš kako ima ljuti ajvar.
– Pa ima.
– A kakve ćevape ima? A? Kakve ćevape ima? Mogu li primirisati mojima? A? Mogu li?
– Nisu mu loši, bez zajebancije. Još kad stavi malo ljutog ajvara, baš dobri. De okreni te ćevape da ne zagore!

Refko se naglo okrenu prema roštilju i kad vidje da je sve u redu, vrati se cijelim tijelom prema mršavom. Naslonio obje šake na sudoper, a glavu iznio toliko blizu mršavom da mu je jasno mogao vidjeti malu bubuljicu ispod lijevog uha. Onda tiho, ali nekako strogo izusti:
– Ne miješaj mi se, bolan, u poso, već sam ti reko! I ne brini hoće li zagorit ili neće! Ljutog kad stavi dobri su mu, a? A nako sami, kakvi su? Vidi ove, vidi! – pokazuje desnom rukom na roštilj ne okrećući glavu kao što je uvijek radio! – Čuje se na sto metara kako mirišu. Kakvi su Cakini nako sami? Mirišu li i blizu ko ovi?
– Ne znam kakvi su sami. Uvijek sam pito ljutog ajvara da stavi. Tako ih volim.
– Šta ćemo s lepinjom? Pola?
– Jok pola. Stavi cijelu.
– Reko ti, bolan, da nema cijela s petakom. Trošak mi je. Stavit ću ja tebi desetku, moreš ti to pojesti. Vidiš kakav si.
– Nemoj stavljati desetku, kad ti velim. Stavi malo više luka!
Ovaj ovdje nema granica, proleti Refki kroz glavu. Da nismo gdje jesmo, pokazo bi ja njemu šta se more, a šta ne more staviti. Ali ne treba mi belaja u radnji, najebaću zbog budale. Pamet u galvu, Refko, sam sebi šapće i nastoji ostati pribran. Opet desnim rukavom po ćelavoj glavi, pa rukav o majicu.
– I luka bi? Pa šta ću ja zaraditi? Em ćeš samo petaka, i u cijelu bi lepinju, a onda i ajvara i luka još hoćeš. Pa kud to vodi, momčino? A? Kud vodi?
Mršavi se odmaknu od šanka, rukama popravi jaknu, vrat izvi pa ga vrati među kragne i nekako svečano reče:
– Odo ja u Cake kad ne daš!
– Kakvog, bolan, Cake? Kakvog Cake? Na one najružnije ćevape? Ne bi ja kod njega ni da mi džaba daje.
– Ni meni ne daje džaba, ali otiću kad ti kažem – bez ikakva pomicanja još uvijek svečano mršavi odgovara.
– Štas reko? Luka? – gotovo izgubljeno Refko hoda između roštilja i šanka i kao da traži nešto što je izgubio.
– Ja, luka stavi! I ajvara!
– To ti moreš i ovoga kad nema ljutog? – bez podizanja pogleda, ali glasno da su ga mogli čuti svi u ćevabdžinici. Srećom, baš srećom, pomisli Refko, da nikog

nema sada ovdje. Pročulo bi se kako se svađa s mušterijama i ode poso. Ako je i naletio, ovakav čudan, neka je sad naletio. Taman!
– Mogu. Samo, bolji je ljuti – opet se ne da mršavi.
Refko ne bi imao srca ovoliko provocirati nekog drugog. Evo, sve mu daje i popušta mu, a on opet provocira.
– Neće to sve moći stati u po lepinje. Da ne stavljam onda luk?
– Neću u po kad ti veljo. U cijelu stavi!
Najednom, nekako u žurbi, u ćevabdžinicu uđe jedan gost. Manji je od mršavog, ali jači u ramenima. Godina kao i mršavi, do trideset. Dugu, crnu, masnu kosu svezao u rep. Refko nikad nije volio muškarce s dugom kosom. Sve ih je zvao reponjama. Gost s vrata glasno naručuje.
– Dobar dan! Deset u pola!
– Šta pola?
– Deset u pola i nemoj grijati lepinju. Volim hladnu – reponja prilazi šanku i sjeda mršavom s desna.
– Nema deset u pola.
– Kako nema deset u pola?
– Lijepo nema! Šta je vama dvojici? Je l' vi mene danas zajebavate?
– Oprostite, ja ne znam ko je ovaj ovdje, prvi put ga vidim. Niti znam o čemu ste pričali. Samo sam tražio deset u pola – reponja se okreće prema mršavom, pa gleda u Refku, pa opet zagleda mršavog.
– Ne znam ni ja ko je on. Vidiš da te ne zajebavamo – glasno se mršavi složi s reponjom.
– Nema deset u pola kad ti lijepo kažem.
– A moreš li staviti u pola, a onu drugu polu baci?!
– Kako ću ti bolan nagurati deset u pola? Kako? Poispadaće sve dok do vrata dođeš pa ćeš mi tražiti da ti nove ispečem.
– Neće ispasti.
– Neće ispasti? Hoćeš to reći da bolje znaš moje lepinje od mene, a?
– Ako su ti dobre lepinje, neće ispasti.
– Šta bolan ako su dobre? Opet ti mene zajebavaš. Nema boljih…
– U Cake su zeru bolje ja mislim – javi se mršavi.

– Ti, bolan, prekini – okrenu se naglo prema mršavom, trznu čačkalicu desnom rukom o pod i krpom obrisa znojno čelo. – Jebo te Cako, da te jebo. Šta si se Cake ufatio!?
– Smijem li ja reći šta mislim ili ne smijem? – opet pridižući se i popravljajući jaknu upita mršavi.
– Smiješ, ali Caku ne spominji više. Popeo si mi se na vrh glave s njime.
– Koliko se čeka ovih deset u pola? – nekako nervozno upita reponja.
– Nema deset u pola. Jesi li ti gluh? Nema desetka u pola! Ne mogu to nagurati – skoro u očaju poče objašnjavati Refko. – Popadaće sve okolo. Još kad ti stavim ajvara i luka ode sve u onu stvar.
– Nemoj ajvar da ti stavlja, nema on ljutog. Samo onaj blagi – upade mršavi.
– Nemaš ljutog ajvara? – nekako u čudu upita reponja.
– Šta se ti opet miješaš? – Refko pogledom prostrijeli mršavog.
– Ne miješam se, samo kažem da nema ljutog ajvara.
– Ne miješaj mi se u poso već sam ti dvaput reko.
– Da se ja miješam u tvoj poso odavno bi ovo pečeno bilo.
– Da ti znaš bolje ispeći ćevape od mene, ti bi imo ćevabdžinicu i stajao ovdje, a ne ja.
– Imam ja dobar poso, nemam ja vremena za ćevabdžinicu.
– Vidim da nemaš vremena. Da imaš, naručio bi desetku pa jeo ko čoek. Vidiš li ti ovoga, – okrenu se reponji – kaže da mu stavim petaka u cijelu lepinju.
– Možda čoek voli da mu ćevapi igraju kolo u lepinji, ha.
– Jašta nego volim! Bolje kolo nego stiskavac. Ti bi naguro deset u pola.
– Guram jer ne smijem puno kruha. Kupi mi se oko pasa. A ne mogu same ćevape.
– De vi, momci, recite šta ćete na kraju. Deset u cijelu i petak u pola?
– Deset u pola, bolan, i petak u cijelu!
– A kućete vas dvojica s ovim ćevapima sada kad ih ispečem?
– Ja u park, na klupu. Pa na poso.
– Ja ću isto tu blizu, ne žurim nikud. Mogo bi i ja u park!
– Evo vama petnes ćevapa i lepinja i po. Pa lijepo razbacajte na papir i pojedite skupa. I dogovorite se šta je čije. Ja mislim da drukčije ne more.
– A kako ćemo platit? Da znamo koliko ko plaća.

– Pijete li pivu?
– Pijem!
– Pijem i ja!
– Platićete dvije pive i hajde da vas više ne gledam. Ćevape ja častim. Samo idite!
– A jesi ljudina – reponji se razvuče osmjeh po cijelom licu.
– Jesi ljudina i po, svaka čast – potvrdi mršavi.
– Daj onda naplati pive – zavuče ruku u džep reponja.
– Jok, ja ću! Meni malu – isprsi se mršavi.
– Nema mala piva.
– Nema mala?
– Nema!
– Kako ću veliku pivu s pet ćevapa? Jamit će me, a moram na poso. A žao mi proliti.
– Jami od njega dva ćevapa, ima on dovoljno – nakon dugo vremena Refko prebaci glavu unatrag i svrnu pogled s roštilja.
– Šta će jamit od mene? – strogo upita reponja.
– Ma, neću jamit, šta se bojiš?
– Imaš li ti kolu? – mršavi upita ćevabdžiju.
– A da isto mi jedemo svak za sebe? Da se ne miješamo – nekako nelagodno upita reponja.
– Ja već pomješo i stavio na gomilu. Kasno je sad – dodajući vrećicu s ćevapima izsuti Refko
– Kasno?
– Kasno! I ajvar i luk su preko svega. Ajvar je blag, ali luk vam je poprilično ljut. Dođe na kraju na isto.
– Isto ti meni daj onu veliku pivu, smlatit ću je nekako – predomisli se mršavi.
– Hajde, hladi se – požuri ga reponja.
– Nek se hladi. Ja sam zagrijan pa će se pomiješati.
– I to što kažeš!

Petnaest minuta nakon izlaska iz ćevabdžinice mršavi i reponja sjede na klupi u obližnjem parku. Ćevapi umazani ajvarom, prostrti na masnom papiru između njih. Između zalogaja pokušavaju razgovarati.
– Umalo je bilo – crvenkasti ajvar razlijeva se mršavom po usnama dok govori.
– Jes, vala. Ali dobro smo prošli. Reko sam ti ja, lak je na živcima, dat će ćevape samo da ga pustimo na miru. Jel ti stvarno voliš ljuti ajvar?
– Ma jok! Probo jednom i nikad više.
– Pa što si ga cimo cijelo vrijeme? Ja pomislio gotovo je, skontaće nas.
– Što sam ga cimo? Pa moro sam, inače bi bila jeftina fora. A što si ti smislio sve ovo?
– Ma ja. I ja pitam gluposti. Dobri su mu ćevapi, baš jesu. Gdje ćemo sutra na ručak? Kod Cake?
– Čekaj da pojedem, bolje mislim kad nisam gladan.
– Ma ja. I ja sam taki. Aj živio!
– Živio!