Mira Petrović
MOGLA JE BITI HOROR PRIČA
„Moraš doć“, kažem Rini na mobitel, a ona uzdiše: „Jedan je sat ujutro, Lena.“
Gledam u njegove dlake na prsima i njegov pivski trbuh i blago otvorena usta i pere me panika. Mrzim se ponavljati, ali evo: „Moraš doć, Rina. Mega sranje sam napravila.“
Zapravo nemam pojma što sam napravila, ali zar uvijek ne pravim neko sranje?
Rina često zna ponoviti da se kod mene radi o neliječenom psihičkom poremećaju, ali ja vjerujem da je moja spirala lošeg samo iskaz šarolike osobnosti koju možeš ili prihvatiti ili zamrziti, ne znam što drugo ja imam s tim. Ipak smo danas svi jednaki u svome pravu na individualnost, svi smo idiosinkratični i svi smo predivni. Dugo nisam znala da mi nitko to ne treba reći. Nakon što je otac umro od srčanog udara, moja majka se ubila šakom tableta, a ja sam obojala kosu u ljubičasto i izbacila svu crnu robu iz ormara. Ponovno sam se rodila u srednjim dvadesetima, odlučila izmisliti nove postavke postojanja. Ne mogu reći da mi nedostaju, pogotovo ne majka. Njih dvoje su postojali u tandemu i nitko im nije trebao držati svijeću. Bila sam nebitna. Naviknuta na majčine epizode tuge kad god bi otac otišao na brod – na njezino vječito plakanje i povlačenje po kući dok bi tražila nove boce alkohola i slatkiše koje je umakala u šlag. Imali smo novaca. Moja majka je jela slatkiše sa šlagom, a Rina je jednom mjesečno mogla pojesti samo čokoladu. Bez obzira na to, Rina se činila sretnija od mene. Ja sam ipak odrasla u strahu; u anksioznom iščekivanju majčine iduće krize kad će tuliti za tatom na dalekom brodu, kao onda kad sam je iz škole zatekla na ulici bosu, u rozom bademantilu.
Tako često bi mi ponovila: „A što ako tata umre daleko od nas?“
Zamišljala bih tada kako ga more guta, kako pada preko palube, krvari iz glave. Čupala bih kosu od panike. Sve dok tata ne bi, kao svakog jutra, poslao uvijek istu poruku: Ja sam dobro, kako ste vi? Nakon toga bih majci spremila kajganu, nekad bih ispekla palačinke, rekla bih: dobro je sve. Ona bi se smijala od olakšanja i sreće, plesala bi po sobi vrteći me po zraku. Ja bih se uvijek bojala da će me ispustiti, iako sam se pravila da uživam da joj ne pokvarim dobro raspoloženje. Drugih bih pak dana bila ozbiljnija, pa bih joj donosila račune u sobu, podsjećajući je tako na financijske obaveze odraslih ljudi čiju bi ulogu ona tako zdušno zaboravljala. Nije onda za čuditi da me samu slala kupiti knjige za školu, sama sam išla u doktora. Bilo pa prošlo, uvijek sam govorila, ali od toga do danas se puno toga skupilo. U zadnje tri godine sam izgubila oca, nju, psa i posao i odjebala svaku odgovornost. Prodala sam stan koji sam naslijedila i sve sam potrošila. Otputovala na Malibu, u Japan, Meksiko, Indiju, na Havaje, Maldive, Mykonos i u Brazil. „Nisi normalna“, rekla mi je Rina tada, ali ja odbijam drugačije živjeti. Iz dana u dan, s novcima ili bez njih. Sad uđem u dućan i samo nešto s police pokupim, više iz zabave nego iz potrebe. Toliko sam uspješna u gladovanju da bih mogla pokrenuti i vlastitu religijsku sektu. Živim u garsonijeri na Spinutu kraj Lučice i preživljavam na kruhu i vodi zahvaljujući sitnim poslovima koje povremeno obavim. Rina ustraje u tome da imam manije i da se moram liječiti, ali ona je oduvijek suviše ozbiljna i odgovorna, a ja znam sve o tome, moja Rina! Ta težina mi jednostavno više ne odgovara, ja sam samoj sebi centar svemira. I sviđa mi se kad se netko za mene povremeno pobrine; kad znam da će iza mene netko počistiti sav nered. Znam da na nju uvijek mogu računati; da iz nje mogu isisati život kad god mi prhne jer će ona to uvijek dopustiti. Jer nije naučila da danas nije moderno za nekoga brinuti; da živimo u vremenu vlastite sebične dobrobiti.
Jedna moja manija upravo leži na krevetu nepomično i Rina mi treba pomoći. Tražim po novčaniku njegove podatke – iako ne znam zašto to radim – ali kad sam ga već otvorila, onda mogu uzeti i par novčanica. Sigurno mi je rekao svoje ime, ali zaboravila sam. U glavi vrtim filmove kako će mi umrijeti na krevetu i onda ću spavati s truplom kao Jeffrey Dahmer, rastopit ću ga u kiselini kao Walter White aka Heisenberg. Gledam u masnice oko njegovoga vrata od mojih ruku, moj DNK je posvuda u ovoj sobi, po njegovoj odjeći, njegovome tijelu. Reći će da sam ga ubila. Jesam li ga stvarno ubila?
Kad Rina dođe, stojim nad tim nepoznatim tijelom s motornom pilom u rukama. Moj stanodavac ima svakakve alate u svom malom vrtu koji ne sređujem i pun je trnja. Imam krvi na nogama od provlačenja po tome šipražju u potrazi za oružjem i izgledam kao sisata osvetnica iz glupih akcijskih filmova. Rasut ću njegove dijelove tijela po cijelome gradu – to mi stoji negdje u pozadini uma kao iritantna sveprisutna misao – to da ću morati putovati po cijeloj državi s crnim vrećama u prtljažniku. Koja gnjavaža, jebote. A sve to jer mi se danas jebalo iz dosade, jer s Rinom više ne smijem dijeliti lozinku za Netflix, a vlastitu ne mogu priuštiti. Na glavi mi stoji maska za ronjenje, da se zaštitim od šikljajuće krvi kad razrežem kožu i dođem do kosti. Što sve čovjek u životu mora napraviti.
„Koji kurac radiš?“, viče Rina s vrata.
„Neću bit kriva za ovo“, odgovaram, a vlastiti glas me zbog začepljenog nosa tjera na smijeh.
„Neću valjda zbog Tindera najebat i završit u zatvoru?“
Rina grabi pilu iz mojih ruku i kaže mi da skinem masku, kaže: Ti si konačno poludila, Lena.
„Šta se dogodilo?“, pita.
„Napili smo se u kafiću i došli se pojebat.“
„I onda?“
„Ne znam.“
„Pa jesi mu nešto napravila?“
„Ništa nisam napravila!“
Zajašila sam ga, davila i onda je lupnuo glavom o komodu, što nisam uopće uvažila sve dok nisam osjetila da mu se spustio prije nego što sam svršila. Pljusnula sam ga po licu, rekla: „diži taj kurac!“, on ništa.
Rina osluškuje je li diše, kaže: „Mora na hitnu, Lena.“
Ja vrtim glavom: „Ne želin da ovde dolaze, neću ih pustit unutra.“
„Daj, pokrij ga“, kaže Rina. „Odvest ćemo ga same, aj, reć ćemo da nam je tata.“
Pa da, mislim, mogao bi nam proći kao tata. Ima preko pedeset godina.
„Kako se zove?“, pita Rina, a ja sam opet zaboravila.
Rina kopa po džepovima njegovih hlača i vadi novčanik, koji sam ja maloprije spremila nekoliko eura lakšeg.
„Vinko se zove“, kaže. „Evo, ovako ćemo, Lena: iša je popravit žarulju, i pa je sa skala, i lupia je o komodu.“
„Ma bravo, Rina!“, kažem i usput zaplješćem.
„Jel tebi ovo zabavno?“, pita Rina.
„Pa moraš priznat da bar malo je?“
Iskreno, ne znam što Rina radi sa mnom, ni zašto na sve pristaje. Ima tih ljudi koji su vjerni do neba i ne znaju presjeći spone. Nas dvije se znamo iz srednje škole kad smo zajedno pravile rezove po nogama i slušale depresivne izvođače. Rina se izvukla iz te emo faze i postala učiteljica. Ja sam upisala medicinu pa pravo i ništa nisam završila. Majka bi znala reći da sam njezino najveće razočaranje, i kad bi bila trijezna i pijana, ali nakon prosjeka 5.0 u srednjoj školi ja ništa više nisam mogla upamtiti, kao da se s osamnaest godina moj mozak potpuno isključio i prestao raditi. I da, otac je mogao platiti sva privatna sveučilišta – dovraga, mogao mi je kupiti i diplomu u ovome cirkusu od države – ali ja sam se već umorila od života, nisam imala nikakvih planova. Pustili su me – kao što su me cijelo vrijeme puštali da postojim onako kako želim, a ja ih više ničim nisam htjela zadiviti. Pa sam počela raditi na blagajni u Konzuma, ali su se žalili da sam spora. Zatim sam radila u pekari u Babića, ali bila sam musava. Radila sam u skladištu u Lidlu, gdje sam uglavnom čitala erotske romane, pa u Pulsu kao anketar, ali na telefonu sam lako gubila živce. Tada sam shvatila da mi se ionako ne radi, pa sam spavala do podne, šetala sa psom i gledala serije sve dok se otac nije skljokao na pod, a majka pala pod težinom njegovog odsustva. Otada sam sama na svijetu, nemam nikoga osim Rine. Pitam je: „Jel bar zabavnije od stjenica?“
„Samo ti možeš usporedit čovika koji možda umire sa svojom opsjednutošću stjenicama.“
Potejto – potato, rekli bi Englezi. Meni su to sve iste situacije, u kojima samo poželim izaći iz vlastite glave koja me tjera da smišljam sve gore i gore scenarije. Upadnem u loop loših misli kao kad sam bila mala, a toliko se trudim živjeti bez ikakvih briga. Jer ja to zaslužujem! Kao u onoj reklami za šampon, želim sebi svako dobro, da se izvučem iz svake nepodopštine, da nitko ne kazni moje prenemaganje, moju skriku, moje nepoštivanje crvenog na semaforu, moje ubojstvo čovjeka na mome krevetu. Srce mi lupa u prsnome košu.
„Bojim se“, kažem.
„Aj se presvuci“, kaže Rina, „pa idemo.“
Rina je uvijek smirena, zato joj i nije problem podučavati razred od dvadeset i tri prvašića. Ona je vođa, glas razuma. Divni su ti ljudi koji znaju kako brige pretvoriti u rješenja.
Kad sam je u toj potrazi za unutarnjim mirom nazvala zbog stjenica, Rina je zvučala iziritirano.
„Nemaš buba“, rekla je samo.
Ali kako je mogla biti sigurna? Kako može i sada biti sigurna da će sve biti dobro kad nikad ništa nije dobro i sve može tako lako otići u kurac?
Kad sam se prije koji dan probudila s čudnim ugrizom na bedru, odmah sam pomislila na najezdu ispod parketa i u madracu i gadljive pipke koji mi pužu po guzici. Što ću, ne mogu kao Rina neopravdanom nadom zaustaviti svaku svoju anksioznu pomutnju. Nisam više mogla spavati jer sam htjela dežurati po noći, dokazati sebi da su stjenice tu i da ću morati nazvati gazdu koji će me zbog toga izbaciti iz stana, narediti mi da platim deratizaciju, da se jebem za novac i tako nadoknadim gubitke, i neće mi preostati ništa drugo doli pobjeći u neko selo i promijeniti ime. Istražila sam sve moguće portale o njihovim ugrizima i tajnim operacijama, čekala tri ujutro da upalim svjetlo i uhvatim ih na djelu, ali nije ih bilo. Zvala sam Rinu u zoru da zajedno sve usisamo jer te stjenice se skrivaju samo da mi napakoste! Lena, fokusiraj se!! Bacila sam madrac u smeće, to tek sada shvaćam – da Vinko leži na improviziranim jastucima. U pičku materinu sve! Moram kupit novi madrac!
Rina oblači Vinka koji izgleda tako spokojno na mojoj izmišljenoj posteljini. Vinko bi bio treća mrtva osoba koju vidim u svojoj neposrednoj blizini, zbog čega se pitam: je li mi svemir na neki uvrnut način govori da bih trebala postati mrtvozornica? Poželim ih uslikati i u zadnji čas se zaustavljam.
Rina pita: „Oš ti stalno tako stajat, Lena?“
„Gadi mi se dirat ga.“
„A maloprije si ga tila pojebat.“
„Maloprije sam bila pijana.“
„Lena, ne zajebaji me jer ću stvarno otić.“
„Okej, okej“, govorim, kao da joj činim uslugu. „Jel diše?“
Rina se opet saginje blizu njegovoga lica.
„Diše“, kaže.
Nas dvije ga jedva uspijevamo odvući do njezinoga auta. Srećom, mrak je. Srećom, ovdje nema nikoga. Rina vozi na hitnu, a ja se tresem da će nas zaustaviti policija. Inače imam taj iracionalan strah od policije, da će me staviti u zatvor i da ću tamo lizati nečije pičke i da će mi unakaziti lice. To me svejedno ne sprečava da radim loše stvari – da kradem, da maltretiram, da ponižavam ljude.
Rina na hitnoj razgovara s tehničarom. Ponavljamo priču o tome da nam je Vinko tata, da je nesretno pao. On govori da ga nismo smjele micati – gdje nam je bila pamet? Luda je sreća da mu je kralježnica u redu, da nešto nismo sjebale. Želim otići, ali Rina nikako da se pokrene. Šta ako čovik umre?, pita me. Ali što ja imam s tim? Ja sam jutros plakala kad sam vidjela fotografiju polarnog medvjeda kako leži na sitnom komadu leda, a za Vinka... za njega me jednostavno nije briga.
Čekam Rinu na parkingu s cigaretom u ustima. Ona dolazi za par minuta, kaže: „Uzela sam mu mobitel.“
„Da ga prodamo?“, pitam, a ona mi dobaci pogled nezadovoljne učiteljice kao da moj prijedlog nije upravo briljantan.
Kaže: „Idemo nazvat nekoga iz njegovih kontakata.“
„Al vjerojatno je zaključan?“
„Otključala sam ga uz pomoć njegove face i upalila YouTube da se ne ugasi ekran.“
„Pa ti si jebeno genijalna, Rina!“
Rina ulazi u pozive: piše Tajana, Pero, Tinder kuja.
„Vidi, tu sam i ja!“, skliknem oduševljeno, ali ne znam zašto sam oduševljena.
„Aj nazovi Tajanu“, kaže Rina, „nje je najviše.“
Nema šanse.
„Ne želim zvat, Rina, šta da kažem?“
„Ovo je tvoj nered, Lena!“
Rina djeluje poprilično ljutito, pa se odlučim malo skulirati.
„Znaš da nisam dobra na telefon“, opravdavam se, „zato su me i otpustili.“
„Otpustili su te jer kurca ne radiš.“
„Ej, nema potrebe za vrijeđanjem.“
Iskreno, može me vrijeđati koliko hoće.
Rina poklekne: „Nazvat ću ja, aj“, pa uključuje zvučnik.
„Halo, kučko bolesna.“
Želim se smijati, ali Rina je ozbiljna.
„Do-bra večer“, kaže Rina, „jel to Tajana?“
„Tajana je, kurvo, je“, odgovara glas.
„Našla sam vas u kontaktima“, govori Rina, nimalo obeshrabrena. „Vinko je na hitnoj. Ne znam šta mu je, al tu je na Firulama.“
„Kurvin sin“, kaže glas, „mogla san i mislit da će se izvuć.“
„M-molim?“
„Jel tebe jeba danas?“, pita glas, a Rina me gleda u šoku.
„Jesi ti drolja koju je moj muž naša na Tinderu?“
„Ja sam drolja!“, povičem, a Rina me ušutkava.
„To je moje dijete“, govori, „oprostite.“
„Stavila sam mu sedativ za konje“, kaže glas, „al on je ko gaštapana.“
Znam da Rina želi poklopiti, ali previše je užasnuta.
„Jel mu se diga?“, pita glas, ja kimam glavom.
Rina kaže: „N-ne znam.“
„Nosi viagru svugdi sa sobom, nije ima pojma šta sam mu podvalila.“
„Čuvam dicu po cili dan, on se okolo kurva.“
„Govori da kuća nije čista.“
„Govori da san se zapustila.“
„Sise su mi pune mlika i stalno sam nervozna.“
„Nek' ide u kurac.“
Rina kaže: „Samo da znate, tu je na Firulama“, i prekida poziv. Ja se previjam od smijeha, a Rina se pjeni. Juri prema autu, ja za njom. Kaže da me neće povesti, ja je pitam zašto. Ona kaže da joj je dosta. Ja kažem: kad promisliš, ovo je jedna smiješna priča. Ništa ovde nije smiješno, kaže ona, i skoro me udari kad ubaci u rikverc, čak malo zateturam.
Ne mogu vjerovati da me ostavila. Kružim po parkingu i razmišljam kako bi bilo da me hitna odbaci doma – možda im bude usput? Moj stan je na skroz drugome kraju grada, a ja nemam para. To je jednostavno moja sreća. Hoćeš napraviti dobro, spasiti čovjeka, a evo kako ti se sve vraća. I baš danas kad meni treba prijevoz, svi kombiji miruju jer očito nitko ne želi umrijeti – odjednom se svima živi. Jebiga.
Taman kad pomislim da ću hodati usred noći, Vinkova žena ide prema meni. Ja znam da je to njegova žena, mada je nikad nisam vidjela. Možda bi neki pomislili da hoda u širokoj majici i gegama, nepočešljana – onakva kakva se maloprije opisala Vinkovim riječima – ali ova žena je zgodna mačka, u svojim kožnim hlačama i u visokim petama, s djetetom u rukama, izgleda kao boginja.
„Diga mu se“, kažem kad dođem do nje bez pozdrava. „Davila sam ga i onda mu se diga.“
Žena me gleda.
„Ko ste vi?“, pita, a ja ne mogu vjerovati da sam pogriješila.
Kažem: „S nekim sam vas zaminila.“
Žena prasne u smijeh: „A jesam te zajebala!“
Smijemo se zajedno, ona je moja sestra blizanka.
Kažem: „Ti si, ženo, moja kraljica, al zašto ga samo ne ostaviš?“
„Osiguranje“, kaže ona, a ja kimam glavom, sve mi je jasno.
Predlažem: „Zamisli da dođemo do njega zajedno?“
Krećemo prema ulazu, a prema nama dolazi Rinino auto. Moja vjerna prijateljica, mogla sam i misliti da me neće ostaviti da sama vrludam u ovome stanju hiperuzbuđenosti i šoka. Rina spušta prozor pa odbrusi: „Ulazi unutra prije nego šta napraviš još koju glupost.“
Teško se rastajem od boginje, ali Rina ima pravo. Gužvam se među njezinim kontrolnim radovima i knjigama i cijelim putem razmišljam kako se izvući s ubojstvom, da sutradan nazovem Vinkovu ženu pa da ga zapravo ukokamo.