Franjo Frančić

Istriada

To je bilo onda kada su japonski poslovni ljudi sili po Bernardinu i tražili za svoje penzionere odgovarajuću turističku lokaciju za godišnje odmore. Malo su klimali glavama i klanjali se, smešili se i mislili svoje. Naravno da od velikog posla nije bilo ništa, samo se digla dževa u lokalnim novinama.

To je bilo onda kada su mornari koji su stigli u luku Koper uzalud tražili animir dame i prodavačice ljubavi. Mesecima su se vozikali i plovili na moru, potražnja je bila velika, ali ponuda nikakva. Curice su se zgražale kada su im nudili zelene banknote u zamenu za telesna uživanja.
To je bilo onda kada su se mnogi ložili na samoupravljanje i kada je odziv na izborima bio devedeset devet procenata, i svi kandidati na listama bi bili izabrani.
Bili su SOUR-i i SOUR-i, bio je i socijalizam a postojao je predmet samoupravljanje sa osnovima marksizma.
Dvadeset, trideset godina vladali su isti kumovi.
To je bilo onda kada si u kockarnici u Portorožu mogao da sretneš pripadnike italijanske mafije. U Piranu se snimalo mnogo filmova B produkcije koje nikada nismo videli u bioskopima.
To je bilo onda kada su rudari iz Velenja još išli na letovanje u Fieso.
To je bilo onda kada je u piransku luku uplovio šeik Kasahgogi, veliki trgovac oružjem. To jest, hteo je on, ali imao je preveliki brod da bi pristao u marinu. Na blistavoj jahti izdaleka smo videli kako se tiskaju lepotice i telohranitelji.
To je bilo onda kada su radni ljudi još ponekad letovali na moru. Sada na Bernardinu caruju Rusi i Mađari, kojima smo se do pre nekoliko godina podsmevali kada su kampovali u šatorima. Japanaca ima samo za uzorak.
Sada saloni za masažu i ilegalne javne kuće rade punom parom.
Sada nema više samoupravljanja, na izbore izađe samo polovina birača, iako na obali vlada ista boja. Predmet samoupravljanje
sa osnovima marksizma dobio je zamenu: etika, veronauka i domoljublje.
Sada je u kockarnicama dosta i naše mafije, šta će nam tuđa.
Sada u Piranu snimaju samo još reklamne spotove.
Sada su svi skorojevići kupili jahte, iste onakve koje imaju šeici.
Sada mnogi radni ljudi sanjaju o moru i godišnjem odmoru.
Život piči dalje, more se peni, galebi krešte, samo turisti divljaju kao nekad. To je bilo još onda kada nije bilo granice na Dragonji i često smo išli u Triban na istarska prirodna dobra i vino. Uveče su unutra bili dva-tri matorca koji su bili raspoloženi, pa bi u ruke uzeli bas, violine i staru harmoniku. Zarolali bi par pesmica, da se tresao sav bircuz.
U zimskim danima išli smo na Savudriju da bacamo mreže, da bismo ulovili dva-tri kilograma ribe list, lastavice, kojeg mola, škarpinu i hobotnicu. Već rano ujutro smo vadili mreže, imali smo “pašalere”, dve, tri milje na otvoreno more.
Ajme, more, težak je hleb ribara. Dešavalo se da je po više dana divljala opasna bura i nije bilo moguće dizati mreže. Tako sam se sa ortacima nalivao rumom i čekao na dobre vremenske prilike.
Zatim su mreže bile pune đubreta, školjki, zvezda, korala, tako da smo ih čistili deset i više sati. Pa su onda ribe bile trule, a pojavila su se i jata pašarina koje nisu imale cenu.
Jednom smo uhvatili mladog morskog psa i prodali smo ga gostioničaru. On je plaćao u naturi i opet smo imali nedelju dana za zimska putovanja.
Pašarini su se prodavali ovako: jedno kilo ribe, litar vina! Tokom škuroburastih i hladnih zimskih noći s mojim ribarskim šefom sam zavijao po
dvorištima:
“Pašarini, pašarini za vino, vino za pašarine!”
Obično me je plaćao manjim delom ulova i vinskom zamenom. Tako sam nekad imao trideset dva kilograma ribe u zamrzivaču i sto osam litara belog stonog vina na hranidbenoj knjižici.
Onda su se pojavile nove granice, nove svađe, nove deobe. Ostalo nam je samo nešto mora, ribe i prijateljskih veza. Samo još retko se usudimo po kestenje i pečurke do Kaštela, Marušiča, Šterna. Do Tribana više uopšte ne idemo.
Starih čikica koji bi zasvirali na bajsu i violini više nema.
Deset godina već idu svađe zbog granice. No, na sreću upoznao sam mog dragog amika Pina.
“Ma šta ćeš da loviš ribe, imamo ih u konzervi”, dobro je raspoložen.
“Samo, bila su to lepa vremena”, probam ja.
“Ma pričaš kao neki penzioner. Kestenja imaš kod nas, koliko ti srce poželi, po gljive još nećemo da idemo, ribe ionako moraju pet puta da plivaju!”
“Kako pet puta?”, čudim se.
“Pa u moru, u ulju i tri puta u malvaziji.”Da, možda moj prijatelj Pino ima pravo; ne valja se osvrtati unazad.
Uostalom, na moru nacrtati granice, pa i Sizif bi se zamislio.
Pohvala novembru. Maloletnim osobama ne preporučujemo čitanje.Novembar je vreme tragikomičnih priča.
Sveće nisu još ni dobro dogorele, a mlado vino dobija pravi lik i stiže naš veliki slavni praznik, sveti Martin. Naravno da na istrijanskim brdima treba što pre obrati masline. Pošto je po novom vino – hrana, kod nas je na tečnoj hrani odrasla većina muškaraca i žena; spremaju nam se novembarske ludosti.
Za litar devičanskog maslinovog ulja moraš u prešu da doneseš i svih šest, sedam kilograma maslina. A za vino je dosta samo nekoliko grozdova. U Istri je poznat i fičot ili brzo, udarno stono vino, koje se pravi od ostatka komina i nekoliko kilograma šećera. Istina je, doduše, da ako piješ fičot dva ili tri dana, gotovo da vidiš piramide i kamile. Enco kaže da ništa nije tako lepo kao voziti multikultivator pod uticajem fičota. Pino ga pije na litre, Dino je se zakleo na vernost refošku. I zašto moji prijatelji prerađuju maslinovo ulje? Jer se na proleće i leti, kad se zalihe približavaju kraju, menja za vino.
Alkoholna braća i sestre su najbolje štediše!
Kombinacija fičota i “rude” zna da bude jako ubitačna stvar. “Ruda”, dva puta pečena komina sa namočenom vinskom ruticom, koja se priprema na suncu, e to je skriveno oružje i lek za većinu bolesti.
A tugu drži samo dvadeset četiri sata.
Dakle, fičot i ruda kad provriju, to je antidepresiv.
Kada popijete prvu kombinaciju, zaboravite na sivi dan.
Kada popijete drugu kombinaciju, zaboravite na teško detinjstvo.
Kada popijete treću kombinaciju, čovek može da vas žali i pljuje sa pola metra a vi to i ne primetite. Četiri kombinacije su koma. Pet kombinacija još niko nije ispio.
Vrlo dobro se sećam da je Enco posle druge kombinacije sa svojim traktorčićem napravio dva lupinga i salto sa prikolicom naslaganih bagremova.
Vrlo dobro se sećam da je Pino posle treće kombinacije u bircuzu celu noć grlio klozetsku školjku i tek pred zoru su ga vatrogasci silom odvojili od voljenog predmeta.
Vrlo dobro se sećam da je Dino već posle prve kombinacije recitovao Rilkea, kojeg uostalom nikada nije čitao. I to na nemačkom s frankfurtskim naglaskom.
A da ne spominjem svoje blamaže, kada sam se posle druge kombinacije popeo na obližnji orah i pola noći razgovarao sa vevericama. Kažem vam, novembar je naš mesec.