Vesna Obradović
PROMENIO POL
Početak ove priče je jako daleko, svega nekoliko dana posle mog rođenja, ali o tome ćemo kasnije.
Budim se, divan majski dan. Na prozoru naše studentske garsonjere procvetala je minđušica. Tuširam se, sređujem frizuru, šminka, parfem, haljina.
– Gde ćeš tako rano – pita me još pospan.
– Idem da podignem pasoš – odgovaram.
– Sreda je? Kasnim... – kaže i počinje da se oblači, a da još nije ni ustao.
Poljubim ga na brzinu i odem.
Na šalteru je već gužva. Stojim, čekam. Svima fali neki papir, uobičajeno. Stižem na red, dajem ceduljicu na kojoj piše datum preuzimanja pasoša. Brkati milicioner kopa po papirima u fioci, nosi potvrdu u drugu prostoriju. Vraća se sa nadređenim. Nadređeni me pogleda kroz ono staklo, pogleda još jednom u spis, pa još jednom u mene. Onda spusti naočari na sto i kaže: Vaš pasoš nije gotov. I doda: Morate da dopunite dokumentaciju.
– Molim – upitno ga pogledam.
– Morate da donesete potvrdu iz vojnog odseka.
– Zašto, kakvu potvrdu?
– Vi znate da vojni obveznici za izdavanje putne isprave moraju priložiti potvrdu o obavljenom vojnom roku – kaže mi nadređeni, opet stavljajući naočari na nos.
– Znam, ali zašto bi meni trebala ta potvrda?
– Druže – obrati mi se malo grublje pokazujući mi izvod iz matične knjige rođenih. – Ovde jasno piše, pogledajte, Ime: Ana, Prezime: Petrović, pol: muški – opet skine naočari i pogleda me. – Znači treba da donesete potvrdu iz vojnog odseka – pa mi pruži kroz šalter onaj izvod iz matične knjige.
Uzmem taj izvod i izađem iz stanice milicije na ulicu. Gledam. U redu, u vojni odsek neću ići, idem kod matičara da mi izdaju izvod bez greške.
Kod matičara red. Do kraja hodnika. Ne pomera se. Tek poneko uspe da uđe, ali dugo traje da izađe. Stojimo, ćutimo, svako muči svoju muku. Ja nemam taj problem, samo da mi izdaju nov izvod. Treba mi novi pasoš, kroz nešto više od mesec dana idemo na more. U Grčku.
Kroz vrata kancelarije br. 37 izlazi stariji čovek, izgleda kao da je odrobijao jedno 8 godina za tih 20 minuta koliko je bio u kancelariji. Rukom mi pokaže na vrata i tiho kaže: Uđite.
U dnu kancelarije, leđima okrenutim prozoru, sedi jedna žena, kroz dim je i ne vidim dobro, blješti svetlo iza njenih leđa. Ulazim.
– Dobar dan – kažem.
Ne dižući pogled sa pisaće mašine pita: Zašto si došla?
– Treba mi izvod iz matične knjige rođenih.
– A šta ti je u rukama? Jel nije izvod?
– Jeste, ali ste pogrešili kada ste unosili podatke.
– Pogrešila? Ja? Nikada – pa mi otme onaj papir iz ruke i kaže: Daj ovamo da vidim.
Zatim jedva ustane, odgega se nekako do jednog ormana, pa otvori drugi orman, pa pretura među nekim velikim knjigama i napokon izvadi jednu ogromnu debelu knjigu i spusti na sto. U onom svetlu sa prozora podigne se prašina. Knjiga udari o sto, matičarka počinje da lista, tražeći upis pod brojem156/1/1967.
Kada ga je pronašla, pobedonosno mi je pokazala ispisani red: Ime: Ana, Prezime: Petrović, Pol: muški. Ovo sam ja lično upisala pre nešto više od 22 godine, tačno po iskazu vašeg oca!
Pa zatvori onu knjigu i požuri da je vrati na mesto, jedva je dižući na policu sa koje je skinula. Okrene se prema meni i kaže: Vaš izvod je ispravan, doviđenja.
Pokušam nešto da pitam, ali već me izgurala napolje i kaže: Sledeći.
Izađem iz ureda, stojim na ulici, razmišljam, ne verujem. Ovo ne može biti. Vratim se unutra pa na šalteru za informacije pitam šta da radim. Službenik me gleda i kaže: Pa neka vam to poprave, vratite se, zahtevajte.
Vratim se na treći sprat, red je sada već i na stepeništu. Odustanem i krenem kući. Sa jedne govornice pozovem kući. Tata pita: Jesi dobila pasoš?
– Nisam – kažem. – Fali mi papir iz Vojnog odseka.
– Kakav papir iz vojnog odseka, šta će tebi taj papir? – zbunjeno me pita.
Ispričam mu sve šta se dogodilo, od milicije do šaltera za informacije. On se grohotom nasmeje i ispriča mi sledeće: Znaš kada si se rodila, bio je utorak, 3. januar. Odmah posle Nove godine počeo je ispitni rok, meni su falila još ona dva ispita do diplome. U petak sam u porodilištu dobio potvrdu o rođenju deteta i trebalo je istog dana da obavim upis u matični ured, kako biste ti i mama izašle iz porodilišta u ponedeljak, jer takav je zakon bio. Iz porodilišta odem pravo u matični ured, kod neke Ljiljane, dobro se sećam, matičarke. Meni je tada delovala matoro, ja sam imao 25 godina, ona možda 30 i neku.
Kažem: Došao sam da upišem dete u Matičnu knjigu.
Ona pita: Da li je dete rođeno u braku?
Ja kažem: Naravno.
– Dajte mi izvod iz matične knjige venčanih
– Nemam – kažem.
– Idite u prizemlje u sobu broj 2 i donesite mi taj izvod.
Siđem do sobe broj 2, daju mi izvod i ja se vratim. Ona matičarka pogleda izvod iz knjige venčanih i kaže: Mi ovde vodimo dve knjige, decu rođenu u braku upisujemo u ovu.
I pokaza mi jednu od dve otvorene knjige na stolu pod prozorom: A u ovu drugu upisujemo decu rođenu u vanbračnoj zajednici.
– U redu – kažem i čekam.
Matičarka me pogleda kroz one debele naočari kao dno od pivske flaše i kaže: Znači upisujemo dete u knjigu vanbračne dece.
– Kako vanbračne, pa upravo sam vam doneo potvrdu o braku.
Ona me pogleda malo preko naočara pa kaže: Druže, ovde piše da ste venčani 17. 9. 1966.
– Tako je – kažem.
– E pa ako je tako, upisujem vanbračno dete.
– Kako vanbračno, dete se rodilo 3. januara ove godine, u braku!
– Druže, ne podižite ton na mene, ja umem da računam – pa mi na prste izbroji. – Oktobar, novembar, decembar i tri dana januara, ni tri i po meseca niste venčani. A koliko treba za dete? Treba devet, jel tako? Znači vanbračno!
Gledam je, ne mogu da verujem i kažem: To nema nikakve veze, dete je rođeno u braku!
– Kako hoćete, ako insistirate, ja neću upisati, a vi nećete moći da izvedete ženu i dete iz porodilišta.
Izašao sam napolje i otišao. Imao sam ispit u dva popodne.
– I? – upitah.
– Šta i? U ponedeljak sam otišao u porodilište i rekao da mi nije uspelo da te upišem i oni su mi rekli da idem ponovo jer bez tog prvog izvoda iz matične knjige ne možete da izađete. Zato sam otišao ponovo.
Kada me videla, rekla je: Znači upisujemo vanbračno?
Toliko sam bio besan da sam odmah izašao iz kancelarije i otvorio prozor na kraju hodnika i zaurlao kroz otvoren prozor od muke. Tada je naišao stariji čovek, načelnik odeljenja i strogo rekao: Zatvori taj prozor, šta se dereš kao neki majmun! Znaš li ti gde se nalaziš?
Izvinio sam se i u dve rečenice ispričao zašto se derem.
Gledao me u čudu i rekao: Izvinite, ali to vam ne verujem. Hajde zajedno da odemo da to proverimo.
Onda je zajedno sa mnom otišao kod iste te matičarke Ljiljane i pitao u čemu je problem, a ona je ponovila ono računanje na prste, sva važna, kako ona ume da detektuje sve lažne pokušaje upisa.
– Pobogu Ljiljana – rekao je načelnik – pa da je brak sklopljen istog dana kada je dete rođeno, pravno gledano, dete bi bilo rođeno u braku. Upiši to kako treba.
Onda me pogledao i rekao: A ti se više ne dernjaj kroz prozor.
Uspeo sam da mu se zahvalim, a kada je izašao Ljiljana je duboko uzdahnula i rekla: Ime?
– Ana.
– Prezime?
– Petrović.
– Pol?
Ja sam na to pitanje potpuno poblesavio i rekao: Pa muški, valjda!
Taj izvod nisam dobro ni pogledao, otrčao sam u porodilište, gde ste od svih koji su trebali tog dana da izađu ostale još samo vas dve, same u hodniku, čekajući me da stignem sa papirom koji je neophodan. Ne znam, nikada nisam čitao te papire, kada god su tražili uredno smo nosili te izvode, nikad niko ništa nije rekao. Ne mogu da verujem da je stvarno upisala pol muški.
Vratila sam se kući. Goran je već bio tu. Gleda me čudno i radoznalo pita: Pokaži pasoš.
– Nemam pasoš – i ispričam sve što se desilo uključujući razgovor sa tatom malopre sa govornice. Gleda me, ne trepće, pita: Nešto nisi dobro razumela? To ne može da bude.
– Sve sam dobro razumela i sve je tako kako sam ti rekla.
– Ali imaš onaj izvod od upisa pre tri godine? Pogledaj šta tamo piše.
Otvorim kutiju sa dokumentima, izvadim Izvod iz matične knjige i tamo piše pol ženski.
– Jel vidiš, odnesi to u miliciju i neka ti daju pasoš.
Pošto smo rešili taj problem, ja u petak ujutru opet odem u stanicu milicije sa ovim izvodom od pre par godina.
Kada sam stigla na red, onaj brkati milicioner me pogleda pa pita: Druže, doneli ste potvrdu iz vojnog odseka?
Nasmešim se najljubaznije i kažem: Ne, donela sam pravilan Izvod iz matične knjige.
I pružim mu papir.
On ga pogleda, pa ustane i ode u kancelariju iza. Vrati se sa nadređenim. Nadređeni me opet pogleda kroz one naočari i kaže: Ovaj izvod ne važi – pa prstom kucne na staklo na kojem je zalepljen spisak potrebnih dokumenata. Uz izvod iz matične knjige piše: NE STARIJI OD ŠEST MESECI!!!! – velika slova, četiri znaka uzvika i podvučeno debelim crvenim flomasterom.
– Donesite novi izvod – okrene se i ode.
Brkati milicioner kaže: Doviđenja.
Odlučim da se vratim u matični ured i probam ponovo. Sve isto, red koji nema kraja, višečasovno čekanje u tišini i uzdasima. Kada sam stigla na red, uđem u kancelariju 37 i kažem: Dobar dan, ispravite molim vas taj podatak, da mogu da dobijem pasoš. Kroz mesec dana idem na more i treba mi još i viza za Grčku.
– Na more, a? Ti misliš da može nešto da se popravlja, kako ti kažeš, u ovim knjigama? E pa ne može!
– Kako ne može, kada je očigledno da je upisani podatak pogrešan? – pitam zbunjeno.
– Ako hoćeš neku izmenu, moraš da podneseš zahtev i da doneseš dokaz, koji opovrgava prvobitni upis.
– Kakav dokaz? Pa vidite da nisam muško?
– Ne vidim ja ništa, niti je moje da gledam i sudim, ja imam upis u knjigu i on je za mene sve. A ti, dokaži da si rođena kao žensko, donesi otpusnu listu iz porodilišta, gde piše pol deteta, ne znam zašto ovde nije sačuvan onaj prvi papir iz porodilišta, valjda ga tvoj otac nije ni ostavio ovde.
Onda me pogledala dok sam ja nemo stajala nasred sobe i rekla: Hajde, donesi mi taj papir pa da vidimo.
Usput, sa iste one govornice pozovem kući. Mama kaže: Kakva otpusna lista, pa ti znaš da smo se šest puta selili, nemam ja to. Ali mislim da u porodilištu mora da bude kopija.
I tako, odem i do porodilišta. Popnem se na sprat gde je uprava. Dvoja vrata: SEKRETARIJAT i RAČUNOVODSTVO. Kucnem na prva vrata.
– Uđite – čujem tiho.
Otvorim vrata, a žena koja sedi za pisaćim stolom mi kaže: Ambulante su vam u prizemlju.
– Ne treba mi ambulanta.
– Onda, posete su vam tek u četiri popodne.
– Ne, ne treba mi ni poseta, treba mi jedna potvrda.
– Kakva potvrda – pita.
– Znate, ja sam rođena ovde 3. 1. 1967. godine i sada... – ispričam sve i njoj.
Ona me gleda u čudu i kaže: Sedite, sad ćemo to srediti.
Otišla je i kroz nepuni sat se tek vratila. Kaže: Ne mogu da vam dam tu potvrdu. Naš arhiv je do 1977. bio u podrumu porodilišta, a u martu 1977. je bila poplava i sva su dokumenta do tada izgubljena. Arhiv smo premestili na drugi sprat. Ali pitala sam dr. Pantića, kaže da siđete kod njega u ambulantu, da uzmete potvrdu, trebaju mu vaši podaci, napisaće potvrdu da ste žensko.
Dr. Pantić, ginekolog i akušer, mi kroz šalu napiše tu potvrdu, gde stoje moji podaci i piše da sam prema svim medicinskim i biološkim kriterijumima žensko.
Sledeće nedelje u jedno rano jutro krenem ponovo u matični ured. Tog jutra, začudo u redu ispred mene je bila samo jedna žena i ona je završila za manje od pet minuta. Sada ja ulazim pobedonosno i spuštam sveti dokaz svoje ženstvenosti na sto ispred matičarke Ljiljane. Ona pogleda onaj papir i kaže: Dušo, ovo ti ne važi.
– Kako ne važi?
– Pa ne važi. Ovde piše da si žensko sada, ali ne piše da si rođena tog 3. 1. 1967. kao žensko dete. Znači, ne važi. Doviđenja.
Izlazim napolje, na topao majski asfalt, kao polivena kantom ledene vode. Vidim se u staklenim vratima. Ženska figura, grudi, struk, dugačka kosa, sandale sa štiklom, okrenem se malo, nemoguće da treba neki dokaz. Čemu dokaz. Vratim se kući izmorena, razočarana.
Popodne ležimo na kauču gledamo neki film, razgovaramo.
– Ne vidim rešenje ovoga. Ona tamo jednostavno neće da uradi ispravku. Milicionere razumem, njima treba ispravan papir, mada i do sada sam imala pasoše i do sada je prilagan izvod.
– Da, ali nisi bila punoletna i nisi bila vojni obveznik – šali se Goran.
– Sećaš se kad si htela da se odkrstiš?
– Da, pa je onaj pop rekao da to ne može.
– Da, ali ti je rekao da ne može da ti šteti, ali možda može da ti koristi.
– Ma da, kako da ne, ako mi taj detalj iz života ne pomogne, ne znam šta bi pomoglo.
– Da li ti znaš kako izgleda crkvena krštenica?
– Ne znam, ti znaš?
– Ne znam ni ja, ali verovatno piše pol deteta koje se krštava, šta misliš? A krštena si sa šest nedelja. Možda se to ipak broji?
Otišli smo do crkve u kojoj sam krštena i tražili krštenicu. Pitali su za šta mi treba, pa sam i njima ispričala celu priču. Ispratili su me sa: Neka ti je Bog u pomoć.
Na krštenici je zaista pisalo: 17. februara 1967. godine, kršteno je žensko dete Ana Petrović, od oca...
Goran kaže: Ići ću ja sa tobom sutra u matični, hoćeš?
– Hoću.
Sutra rano ujutru otišli smo zajedno, sačekali onaj beskrajni red i ušli u zadimljenu kancelariju 37 u kojoj je pod prozorom kao veliki pauk sedela matičarka Ljiljana, dok joj je lice bilo osvetljeno samo mutnim svetlom zelene lampe na stolu.
Pogleda Gorana i kaže: Ti izađi napolje, ti nisi stranka u postupku – a meni kaže: Imam ja šta da radim ovde i bez tebe, šta sada hoćeš?
Pogleda Gorana još jednom i vikne: Napolje!
Goran se ne pomera i kaže: Došao sam da dam izjavu, da je moja Ana žensko, znam sigurno, proverio sam, mogu i da potpišem, ili... možda treba potvrda dva svedoka?
– Napolje! – zaurlala je matičarka Ljiljana. – Ovamo ste došli da zbijate šalu, napolje, oboje!
– Sačekajte, donela sam potvrdu iz crkve, da su krstili žensko dete.
– Iz crkve? – uhvatila se za glavu koja joj je sada skoro pala na pisaću mašinu. – Crkva je odvojena od države, šta mene briga koga su krstili u crkvi, napolje. Doviđenja, ne dolazite više ovamo.
Izašli smo zajedno, stajali smo pored onog istog prozora sa kog je u ledeno zimsko popodne urlao moj tata kao majmun, gledali procvetale lipe kroz prozor trećeg sprata, a onda sam počela od muke da se derem, da plačem, da urlam kao podivljala. Genetika, valjda.
– Kako nisam žensko? Ne razumem, ko je ona da mi to kaže? Ne mogu da dobijem pasoš koji mi pripada, da li ću se probuditi iz ovog košmara, Gorane, šta se ovo dešava?
Goran je pokušavao da me smiri, ljudi u redu su počeli da se gurkaju i došaptavaju. Galama je bila preglasna i iz sobe načelnika izašla je jedna žena. Uredne frizure, u ženskom kostimu i na visokim potpeticama. Prišla je nečujno, uhvatila me za rame, lagano okrenula, pogledala u oči i pitala smireno: Šta se desilo, jel vam dobro, da pozovem nekoga?
Samo sam sela pod onaj prozor i grcajući pokušala da ispričam šta se desilo. Goran je pokušavao da prevede to grcanje u razumljive rečenice, načelnica je sela na tepih ispod prozora pored mene, pružajući mi maramicu u ruke. Kada sam završila, rekla je: Ustanite, dajte te papire da pogledam, uđite kod mene u kancelariju.
Ušli smo, seli smo za sto, načelnica nam je ponudila po čašu vode, pogledala je moje papire i rekla: Zašto odmah niste došli do mene?
Rekla je da sačekamo, pa je izašla iz kancelarije i vratila se posle nekoliko minuta.
– Idite sad kod matičarke Ljiljane, sve je u redu, dobićete ispravljen izvod iz Matične knjige. Stvarno mi je žao što ste morali sve ovo da prođete. I pozdravite tatu, mi smo išli u srednju školu zajedno, ja sam Mira iz treće klupe do vrata.
Ušla sam u kancelariju broj 37, preko reda, dok su ljudi ispred vrata počeli da se bune, da ne može tako, da stanem u red.
Matičarka Ljiljana mi je besno gurnula novi izvod u ruku, pokazujući mi da u rubrici pol piše ženski. Frizura joj je bila malo rasturena, a naočari su visile na jednu stranu. Dok smo izlazili viknula je: Preko veze, a? Šta ću ja još ovde morati da istrpim do penzije? Izlazite! Doviđenja!
Ništa nisam rekla, izašla sam iz one zadimljene mračne kancelarije, uhvatila Gorana za ruku i brzo smo se spustili niz stepenice. Napolju, na trotoaru, gde je vazduh bio ispunjen mirisom lipa, pogledala sam ponovo onaj papir. Ime: Ana, Prezime: Petrović, Pol: Ženski. Ali na kraju lista u donjoj rubrici koja obično ostaje prazna za pribeleške, korekcije i ostalo, pisalo je još nešto. Čitam ponovo. Pogledam Gorana sa osmehom i kažem: Pederu jedan.
Gleda me zbunjeno dok mu dajem izvod da pogleda. U onoj rubrici piše: 2. juna 1989. godine, promenio pol u ženski.