Sanja Milić

Požar u neboderu

Najprije su jedan po jedan izlazili po ponistrama i dovikivali se.

- Ča se ovo zapalilo, an? U koga gori, da nije jopet oni mali šempjasti Dino užga stolnjak, an?

- Kraguc i neboder - derao se iz visina jedan od susjeda, da ga čuju i oni s nižih katova - nemoš znat ni na koji pod gori dok ne počme sukjat, svih će nas lipi đava odnit, jel ko zva vatrogasce, a?

- Bome dobro smrdi, da se nisu mome Jeri užgale patike, gren provjerit, mogle bi se one i same o sebe zapalit, vrag in odnija patike i ko i je izumislija, bidna dica, mogla bi skuvat rižot na gljivice ča žive onamo - odgovorila mu je susjeda s kata ispod.

Drugi su se, a možda i oni prvi – s ponistri – preselili u portun, tu nastane šušur, galama, odjekuje arlaukanje, dozivalo se kroz bužu o skala, bubala su vrata od propuha, a dotični je vjetar uznemirenin susjedima sve dublje utjerivao vonj u nozdrve i nelagodu u kosti. Prepričavali su kasnije susjedu s prvoga kata koji, na svoju žalost, nije bio prisutan: svak je diza nos visoko u ariju i šnjufa livo-desno ka gladna lisica. Turali smo oti organ u ovratnice, puzgor, nizdol, ispuštali zvukove manitoga njuškanja ka pasi tragači, a onda dovikivali: nije ovod, šnjufaj kat poviše! Dotični organ, ča se u principu najmanje koristi, preuzeja je glavnu rič, posta je pravi inšpektor. A sa kojega poda dolazi smrad paležine prvi je otkrija susid Brboć, čigov nos ionako pari kukumar, po obliku, veličini, a onda vaja zakjučit: i postociman vode pa je moga š njin gasit i požar da je samo zna di je. I da je moga ulist, jerbo u ton stanu, oklen je već počelo i dimit, nije bilo nikoga doma.

Treći, a možda su se sakupili prvi i drugi – oni s ponistri i oni iz portuna – stajali su ispod nebodera i zijali uvis. Dim suklja s petoga. Čekalo se vatrogasce.

Bilo je još uvijek naroda i na ponistrama, i dalje su se dozivali.

Ovi treći, koji su se spustili u dvor podijelili se u dvije grupe: destruktivne i kostruktivne, jedni lijevo, drugi desno, zavisi s koje strane gledano.

- Jel ko zva vatrogasce, alo, zaziva jedan sa šestoga one dolje.

- Ne, ti si zva, šimjo, šta si zinija, aj ulazi u kuću dok te nije šmrk dovatija!

- Pametnjakoviću, nemoj da ti dojden doli, jes čuja, a?

- Samo ti stoj na ponistru, čekaj neka ti veseli plamičak uvati guicu, drugu ćeš pismu zapivat!

- Aj dosta, kuco!, umiruje ih Čizmić, predsjednik kućnog savjeta.

- Tata, tata, pa ti si pelav!, iznenađeno uzvikuje i mala curica sa sedmog. Izgleda da je oca po prvi put vidjela iz ptičje perspektive pa doznala pravo stanje stvari.

- Čizmiću, ćiribimbašu, oće li ti sad kamere pomoć, aj primotaj jedan čas pa vidi ko se danas popiša u lift i lipo ga zovi neka se olakša na vatru i ugasi požar, ne tribaju ti pumpjeri, nadglašava se opet onaj sa šestoga.

- Je, dobro govori oni gori, tribalo je uložit u rolete a ne u kamere, kad ulizen u zgradu osjećan se ka u Big Bradr. Rolete nan letidu čin zapirka malo bure i vaja zurit u nebo oće li ti doletit koja u glavu! Ja moje unesen u kužinu, neka stoju lipo u teplo, da se ne priladu vanka kad puše, vrag van odnija kameru i taki kućni savit! Potrošili ste sve pare o pričuve na pizdarije!

- Je li, a gospoji je ispod časti da dojde na sastanak, ka da je kurbin pir u pitanju a ne zajedničko dobro, mogla si doć pa glasovat za rolete namisto za kamere!

- Jebale vas rolete - javi se susjed sa sjeverne strane jedanaestog - ja san ji sam platija pa morete i vi drugi, neka kamera, nikidan se vidilo ko je razbija caklo na ulaznin vratima i sad će lipo platit, mulac jedan, koliko ji se samo nakupilo...

- Ko se nakupija, kome ti to? Ko ne voli dicu nije čouk! Ne mereš zakrakunavat portun bez pazkuče, dičca očedu uč u kuču u tri ujutrin, zaboravu ključ i undak poljubu vrata.

- Je, Pripuž jema prav. Di će bidno dite, spavat na ulicu, je li? Nije ima izbora nego razbit caklo, i ja bi ga bija razbija da mi se to dogodilo.

- Imate parlafon, šta ste poludili...

- Mislija san na drogeraše, pun ji je neboder...

- Drogeraši, a di ti živiš, Margarinu?

- Ča uvriđiješ čovika da je margarin, sad ću reć vatrogasciman neka najprin pošpricaju usijane tikve ovod...

- Ljudi moji, oko čega se vi prepirete, čovjek stanuje na mom katu i tako se preziva, Margarin – stane im tumačiti profesor Bonači.

- A koji si ti, ja znan Margarina, ma tebe nisan nikad vidija, jesi ti postanar? Aaaa, jemamo i neprijavjenih stanara, an, Čizmiću, odvrti kameru da vidimo kad je doselija!

- Neboder je cijelo jedno selo, nije čudno da se ne susrećemo često, svatko izlazi i vraća se u drugo... započne profesor, ali tko će njega slušati.

- Je, jušto smo seljaci, vlaji, do nikidan nas je budija pivac sa trinajstog, ma je srićon gospoja Hajdićna o njega učinila juvu, a more lako bit i tingulet, i sad se moremo mirno budit u sedan a ne u pet ka dok je bija živ.

- Šta ti, pederu, imaš protiv vlaja, a? Prije nego san ja doselija, ovi neboder su zvali srpski, a ti s' več živija tute, da nisi ti oficirčna srpske armije, jašta s' nego srbenda, četnična! Dok san ja proliva rvacku krv na ratištin, ti si, Plipoviču, ladija srpska jaja na teracu, a biče s' gadža i snajperon uozgar, biče si i požar podmetnija, džavle, kad te douatin sad, ne mereš mi uteč!

- Filipović, a ne Plipovič, vlaju, arlekinu jedan, ja sam splićanin...

Filipović je morao zbrisati, ratnika su zadržali susjedi. Otimao se, psovao... graja sve veća, a na ponistre se namjestili i susjedi iz susjednoga nebodera. Nalaktili se pa guštaju što u njihovoj zgradi nema neodgovornih palikuća, nema vlaja, nema srba, nema nikoga.

Za to je vrijeme onaj drugi tabor imao konstruktivnije priče.

Tu su prevladavale žene.

- Kako to niko nema njezin broj telefona, triba je dozvat. Iman ja broj od ćere jon.

- A di jon je ćer?

- U Zagreb.

- Alo, alo? Alo, Merice? Kako je mogla prikinit u ovakvu situaciju, dobro me čula - govorila je Grbićka s petoga - gori ti stan, rekla san joj, a mater ti ne otvara. Javi jon da ćemo svi izgorit ako ne otvori, ili ako nije doma... i onda je prikinila.

Sad njoj zazvoni mobitel, nepoznati broj.

- Alo, alo, ne mogu sad razgovarat, ča van triba, izgorićemo svi, mobilizirani smo!

- Čekaj, da to nije bila mala Merica, ča si išla prikidat? Daj meni vamo mobitel.

E, Meri? Ovod je tvoja susida s petnajstog, znaš li di te mater? Ko je to? U nesvist, kad, ma šta je njoj sad... šinjorina, odma je probudite i recite neka nađe mater. Znan da je u Zagreb, nisan pala s kruške, zato i zoven neka ona nazove mater u Split, gori jon kuća, mislin, izgorićemo svi... Prikinila je i ova, a ludega svita. Govori da je ona njena cimerica, da mala Meri leži na tleju u nesvist i još mi govori da nisan normalna. A ona je normalna, i mater jon Jehovin svidok, i onda još govori da JA nisan normalna! Užgala nas je svi pa išla mrcvarit jude i po kućan zvonit, držat pridavanje da je doša sudnji dan (a ni ne zna da nan ga je ona i donila, u lipu nas je kajganu uvalila) i onda ja nisan normalna, e sad me iznervirala! A ono ča ona nama čini, dolazi kupit za vodu baš nedijon, i baš na Uskrs, baš na Božić, na naše lipe katoličke blagdane, za dišpet nan sve ovo čini, ja van govorin!

Spustila se i teta Jase u dvor, ima osamdeset godina pa malo kasni. Odmah su je pitale kako je, jer već znaju njezin odgovor: svi me jebu bez kurca, eto kako san.

Stigli su konačno i vatrogasci s onon užasnom zavijajućom sirenom, dok susjedi bacaju oko na one s ponistri u susjednom neboderu, nekako s ponosom, kao da kažu vidite kako je u nas zanimjivo, došli su nan i pumpjeri i policjoti, a di ste sad? Mukte gledate priredbu!

Stali su vadit skale, pumpe, sjekire, onako šesno uređeni, s kacigama, u odijelima za gašenje, puno ji je lipo bilo vidit, komentirale su žene kasnije. Neke su se od njih namjestile u prvi red.

U taj čas eto ti i one čiji stan gori.

Ostavila san upaljen špaker, na njemu su se kuvale šporke štrace o kužine, rekla je susjedima kasnije. Pougljenile su, dimilo je i vonjalo na kilometre, ma srićon nije buknilo. Tresla se brda, rodija se miš, objasnila je.

Dosta je ljudi ostalo u dvoru, da bi prokomentirali protekle događaje i što se je sve moglo iz toga izroditi.

- Meni je doletija čik na kauč, ja mislin da ga je itnija oni s devetoga, da nisan bija doma... kraguc!

- A meni je iz štekera zaplancalo oni put...

I dok su tako ćaskali, zadovoljni što je sve bezbolno prošlo – ali ipak pomalo i razočarani što se šušur tako brzo završio – doleti im odozgo jedan kaput, točno pred noge. Svi pogledi opet se upru uvis, po ponistrama. Ko nas gađa s kapoton, ma šta je ovo došlo?!

Nisu se ni snašli, evo ti još jednoga, dum! I onda još jedan, samo ga malo zanese vjetar. Taj ostane navrh stabla.

- Škužajte svitu, ovo zračin kapote i zimske jakete – doviknula im žena sa sedmoga - odjedanput je zapuvalo... Kako ću dovatit oni kapot na cablu, jadna ti san sad?

Sav se kućni savjet zamisli, nije bilo kvoruma, ali su svejedno stali razglabat.

Dok nije naišao susjed s prvoga, sa štakom. Da je propustio sav konfužjun, nije mogao prežaliti. Ali je zato odmah riješio problem s kaputom. Dodao je jednom od susjeda svoju štaku, sjeo na zidić i čekao. A taj je susjed, nalik nekom alkaru, gađao kaput sa štakom. Nakon nekoliko bacanja u ništa, on konačno pogodi u sridu. I tako se sve sretno završilo.